Moj mali je tri-pa-no-fo-bi-čan i pije pivo bez pjene!

šta je stra'!

Pre skoro 2 meseca beše utorak, običan kao i svaki drugi. Zapravo, skoro kao svaki drugi. Tada su nam vežbe iz restaurativne već uveliko počele, a ja pacijenta (čitaj dobrovoljnog zamorčeta) ni na vidiku. Inače, za debelu školarinu koju plaćate državnom fakultetu morate da se pomučite ako želite nešto da naučite. Ne mislim na "grejanje stolice", već na obezbeđivanje pacijenata! Ako imamo u vidu da većina populacije ne voli doktore, a kamoli stomatologe, deficit je potpuno jasan, ali ako ne probam kako ću naučiti?!
Sreća moja te imam dečka ili, u mom slučaju, onog dežurnog Mecu Dobrića koji će na moj namig skinuti i zvezde s neba. Pantelić se i tada pokazao kao lav! Pristao je, onako junački, da učini svojoj voljenoj i prekine njenu profesionalnu apstinenciju...podario joj je pacijenta - sebe. And then the show started!

8AM sharp, moj dobrica je došao na megdan potpuno zelenom studentu. Jesam položila bolesti predkliniku, te se poznavanje tačaka oslonca podrazumeva, ali ovaj put umesto "fantoma" imala sam živo biće, stvorenje od krvi i mesa koje mrda kad i kako mu se hoće, pa je i instant zauzimanje adekvatnog položaja za rad bilo potpuno imaginarno! Problem je još predstavljalo i to da moj dragi hronično pati od viška software-a! Takvi pacijenti ne registruju kada im kažete da su dobar san i obavezan obrok preduslov da intervencija prođe bez problema. Ne, ne, ne, ne! Oni funkcionišu prema sopstvenim algoritmima, po kojima višednevno zaglavljivanje na kompjuteru do u sitne sate (prosečan san od ~4h) i prazan želudac ne predstavljaju problem da se izdrži golgota, u narodu poznata kao poseta zubaru! Šta ćeš, od toliko pameti i procesor štucne ponekad.

Eh, da su se posledice tog moždanog poremećaja zaustavile na nepoštovanju saveta... Ne, on je morao i da, u stilu feel free to, sugeriše da "slobodno radi(m) brže"...."srećo, ne plaši se, nećeš mi ništa, ne boli me!"...."ma samo ti navali!". Kao da me maska na koju se navikavam, a koju sam nespretno zavezala u nivou očiju umesto na nosu, ne nervira dovoljno. Odgovarajuću veličinu rukavica sam ubola iz trećeg puta krenuvši od L do S! Niz leđa mi se sliva reka nervoznog znoja, ali uprkos tome ruka ne drhti. Nemam (toliko) emocija prema njemu kao pacijentu. Jeste da je prvi. Moja logika je - prvi u nizu! Nemam nikakav problem sem da lajavca ućutkam bezbolno!

Na vežbama je živa atmosfera. Asistentkinja nadgleda, savetuje. U suštini (ovo je zarad eventualnih budućih pacijenata, ako nakon čitanja ovoga bude takvih), moj Meca je zaštićen kao beli medved! Malo šta može krenuti po zlu, kad ono....news flash: Marfi me imao na dnevnoj 'who to screw' listi tog dana! U celoj toj zbrci Mecinih dobrih namera i mojih bezuspešnih pokušaja da uspostavim autoritet, došla sam do cilja - razmekšalog dentina.

Eureka! Profunda!!! Obaveštavam nadređenu o stepenu napretka i dobijam savet da pažljivo fisurnim svrdlom uklonim određene strukture, uz oprez da ne oštetim pulpu. Moj quad core pacijent to registruje kao potencijalnu mogućnost bola i daje se u njemu svojstveno reagovanje na pomen bilo kakvih, citiram: "medicinskih gadosti" - počinje da tripuje! Ou yea! Panično poseže za čašom vode uprkos mojoj zabrani, jer mi je potrebno suvo radno polje. Od toliko njegovog trabunjanja ne uspevam da rastumačim da je trip zapravo već počeo (imali smo ih više: od probe kontaktnih sočiva do davanja krvi - e, to je fatality!). Očas posla je prvo pobeleo, pa su usne postale cijanotične. Štrumf je otišao u end task uz ukočen pogled i spazam gornjeg dela tela sa sve sisaljkom i 2 vaterolne u ustima! Na trenutak mi je srce stalo, ali je mozak nastavio. Pokušavam da mu istrgnem strana tela iz usta i dozivam asistentkinju, koja preuzima kontrolu. Svi naši napori da se lajavac ponovo oglasi urađaju plodom kada se nakon desetak sekundi isti naglo budi iz nesvesti uz konstataciju da nema pojma kako se našao u horizontali.

Došlo mi je da ga vratim u nesvest! Pa normalno da ćeš se pružiti kao grana kad nemaš energije za elementarno funkcionisanje! Zapenih u trenutku i zaboravih na malopređašnje strepnje, jer uprkos pomenutim tripoznim epizodama nikada nismo imali ovakav output! Ej! Prvi pacijent. Još profunda! Prvo, pa muško! I sad kad se setim smejem se od muke i jeza mi dođe na odloženo.
Nakon standardne procedure (šećer/voda), stavili smo mu privremeni i zakazali rendez-vous za današnji dan. Šta će biti s Dobricom danas? "Zapaliću ga!".

Oterala sam ga u krevet na vreme, zapretila mu fizičkim nasiljem ako ne bude doručkovao, a ja ovim pisanjem sprovodim poslednje psihičke pripreme za ono što sledi. Za svaki slučaj, zakazala sam još jednog pacijenta koji je u međuvremenu ostajao svestan tokom naših druženja....da se nađe, ako me ovaj moj opet ostavi kao dete bez dnevne doze čokolade. Btw, guglali smo šta mu je... Pretraživač kaže tripanofobija, a moji profani petit mal. Kome verovati, videćemo nakon detaljnijih analiza. Za sada će valjda pretnja upaliti, a ja ću se potruditi da ultimativno ne obogaljim čoveka mog života.

Pozdravljam vas uz melodiju koja se sama nametnula! ;)